Naš život je jedna slika predstavljena kroz nit misli i osjećanja gdje je ljubav duboko utkana u našu srž, gdje je ljepota nedostižni ideal a mi jedna sekunda u satu. Naši postupci određuju ko smo tokom života i sav trud i napor da budemo vječni se ruši kada sekunda prođe i postanemo broj. Nema nas više, a iza nas ostaju uspomene koje blijede i padaju u zaborav. Sigurna sam da svi imamo trenutke koje ne želimo da zaboravimo, iako su bolni i nemamo hrabrosti pričati o njima. Ne zaboravljamo ih, jer su nas naučili šta je život, i da se moramo izboriti i jači izaći iz neprijatnih situacija.
Ono sto ja ne zelim da zaboravim jeste ljeto 2013. godine kada moja najdraža osoba gubi svoj vid i ne vidi me. Od tog trenutka njene oči ne sijaju istim sjajem. Trenutak kada saznajem da neko moj ima male šanse da me ponovo ugleda je jako bolan. Bilo je neizdrživo gledati rođenu sestru u tom stanju. Čovjek se vremenom navikne na neke stvari, ali bol je ista. Iz te situacije sam naučila da postoji i dobra strana priče. A ta strana je to što imam borca pored sebe. Ja sam postala hrabrija, borila sam se za njena prava i borit cu se. Vjerujem da ću jednog dana čuti od nje da me vidi u potpunosti. Do tada ću ja biti sestra koja se zalaže za nju, jer sam ja ta koja joj je najpotrebnija. Kada je nju zivot najviše rusio, odrasla je u djevojku koja ne odustaje, a ja sam odrasla u sestru koja će uvijek biti njena podrška.
Život svakome od nas da zadatak da ponekad budemo glas onih koji ne mogu da pričaju, oči onima koji ne mogu da vide. Kada je najteže i kada mislite da vas život ne može više dotući, sjetite se da imate razlog za sreću. Nije život ako vas u jednom trenutku ne slomi.
Ivana Čukić, delegatkinja UNSCG, SMŠ “Dr Branko Zogović” , Berane