Povodom Svjetskog dana poezije…

21. marta se širom svijeta obilježava Svjetski dan poezije.

Tim povodom, donosimo vam tekst naše delegatkinje, Jadranke Đurišić. Šta za Jadranku predstavlja poezija, kako se rodila ljubav prema njoj, pročitajte u nastavku. Takođe, na samom kraju ćete imati priliku da pročitate stihove čiji je stvaralac upravo ona, napisane na engleskom jeziku.

Voleti se istinski -tih duša venčanje
Ne priznajem da ima zapreka.
Ljubav nije ljubav ako je ljubavi menjanje
I kada, neverna, grli nevernika.
Ne ! Ona je čvrsta kula-motrilja
Što buru gleda – sama neuzdrmana ;
Zalutalom brodu zvezda je vodilja,
jarbola visokih a blaga neznana ;
Ljubav nije igračka vremena –
Nad njenom rumeni, mada, njegov mač stoji
Ljubav se ne menja svakog trena
Već do sudnjeg dana sve dane izbroji.
Sobom li dokažem da sam pogrešio –
Nit sam ja pesnik, nit je ko ljubio.
-Vilijam Šekspir (#116)


Moram priznati da nikada zapravo nisam bila ljubitelj poezije. Moja netrpeljivost prema poeziji se najviše zasniva na činjenici da je ne znam pisati. Ne mogu stvoriti svoje, stoga ne podnosim da se ubacujem u tuđe. Moj drugi razlog je jednostavno preveliko osvrtanje na analizu stilskih i ritmičkih figura na časovima književnosti u skoli. Poezija mi je uvek davala asocijacju na analizu koja je sa njom povezana, te mi za početak nikada nije bilo jasno kako neko moze da sedi na fotelji i “bere” stilske figure kao borovnice iz pesme i to naziva zabavom ili hobijem.
Smatram da svi imamo neko određenje, životni poziv koji nas uvek vodi putem istine i kad je to u pitanju ne pristajemo na kompromise. Za mene je to umetnost. Od malena sam samu sebe naucila da se sklonim u neki ćošak i čitam prvu knjigu koja se nađe. To nije bilo zato što nisam imala sa kim da se družim, mada delom možda i jeste, već prvenstveno zbog toga što su me privlačile stvari kao što su dizajn na korici, miris novih knjiga i osećaj tankog papira na prstima. Zatim radnje, likovi i mesta za koje se vremenom vežem u zavisnosti od vremena koje mi treba da pročitam knjigu. Kao što sam već pomenula, poezija me je od tada do skoro asocirala na nešto što se mora učiti napamet i analizirati do iznemoglosti. Zaključila sam da više volim da mi je suština dešavanja kao na tacni bude servirana na papiru, pa makar to značilo da moram pročitati koju stranu više, što meni nikada nije bio problem. Kada sam pročitala “Evgenija Onjegina” od Puškina, koji je klasifikovan kao roman u stihu, primetila sam da je sasvim moguće poetičkim tehnikama prikazati radnju za roman. Istina je da taj roman ne bi bio isti da je napisan u prozi, iako bi on meni kao zastupaocu proze bio privlačniji na početku da jeste. Element stihova nas kao čitaoce tera na mir u duši, dok nas element romana drži i neizvesnosti u vezi likova i radnje. Impresionirana, ali ne i ubeđena u suprotno, u tom trenutku sam priznala da poezija mozda i nije tako loša.
Moja nova nastavnica engleskog i Šekspir su mi mi u potpunosti promenili pogled na poeziju. Šekspir njegovim drugačijim načinom pisanja soneta, a moja nastavnica engleskog svojim načinom predavanja. Kada nas je na času književnosti upoznala sa lekcijom o poeziji, malo je reći da smo moj razred i ja bili vidno razočarani. Svi smo delili mišljenje o monotonosti i fizičkom/mentalnom naporu koje donosi analiziranje poezije. Tada je ona rekla nešto što nikada neću zaboraviti: “Ko kaže da ćemo da analiziramo poeziju? Nemam vremena da gubim na te gluposti! Naučiću vas da uživate u poeziji!”. Nije uvek sve u stilskim i ritmičkim figurama koje se nađu na deseti pogled. Poenta je nasloniti uho na pčelinjak pesme i pokušati da prisluškujemo ono što ona ima da kaže. Praviti se da smo miš koji je bačen u lavirint stihova u cilju da nađemo izlaz. Opipavati po mračnoj sobi novog dela dok ne nađemo reč ili stih koji će nam biti prekidač u shvatanju suštine. Voziti se gliserom po valovima pesme i mahnuti autoru koji stoji u plićaku. Način shvatanja poezije moje nastavnice povezane sa Šekspirovim divnim sonetima su dve stvari koje su me definitivno ubedile u suprotno nakon što sam ih bolje sagledala. Prateći savete moje nastavnice, u nekoliko navrata sam se našla i situaciji da sedim na fotelji i čitam poeziju iz čiste zabave, tačno ono čemu sam se uvek čudila.
Poenta je uvek izaći iz okvira da bi dobio širu sliku. U redu je da i posle toga nisi impresioniran i držiš se svoga stava, ali u većini slučajeva se nađeš u situaciji da ti mišljenje bude promenjeno. Istina je da je svaka umetnost sama po sebi divna na svoj način i da je svaka grana stvorena za nekoga, samo treba naći svoj put do nje. Iako sam ja ubeđena da je meni i prozi oduvek bilo suđeno da drugujemo, predosećam da je moje druženje sa poezijom tek počelo.

With hair not curly, and yet, not quite straight
With eyebrows bushy while eyes are bagged down
With his too loud laugh and too normal gait
His eyes sparkle even when mouth does frown

My failed attempts with intentions good
His openness when he’d rather be shut
He tries many things just because he could
He smiles and procrastinates through ruts

Though far from perfect you’ll forever be
There is no doubt, God put some good in thee
-Jadranka Đurišić

Jadranka Đurišić, delegatkinja Unije srednjoškolaca Crne Gore